Pikakame         

                 Kao mali imao sam plišanog medu s kojim sam spavao, igrao se, pričao, pa čak se i kupao. Bio mi je najbolji prijatelj pa se, kao i svaki najbolji prijatelj kojeg pretjerano iskorištavamo, veoma brzo ofucao. Ustvari izgledao je kao da sam i dupe brisao sa njim, a pošto tako nešto nikada ne bih priznao, sada se više i ne sjećam jesam li ili nisam. Uzevši u obzir uobičajeno ljudsko ponašanje prema prijateljima, vjerovatno jesam, ali odrastanjem, uobličavanjem, formiranjem ličnosti u skladu sa drugima i u neskladu sa samim sobom i stapanjem sa okolinom, shvatio sam da neke stvari treba da krijem od drugih. Dugo skrivane činjenice obično se zaborave, a zaboravljene i nezabilježene stvari nikada se nisu ni dogodile.

Bojeći se neke zaraze ili lošeg uticaja na mene, majka me je nagovarala da bacim svog medu. Govorila je, "Pi kaka medo, baci ga, vidi na šta liči, kupiću ti drugog."

Mene je to silno zabavljalo, a pošto medo nije imao ime, nazvao sam ga prema njenim riječima Pikakame. I još se više vezao za njega. Onda je majka odustala od razgovaranja, preuzela stvar u svoje ruke i bacila Pikakamea u smeće. Tako je moja duša spašena. Postao sam dobar dječak jer više nisam imao s kim da razgovaram. Nije više bilo Pikakamea da me sluša, nagovara na razne pizdarije, odobrava mi i raspaljuje maštu. Postao sam fin. Srećom, ne previše dugo. Pikakame se uskoro vratio sa smetljišta. Kao duh. Smrdio je gore nego ikada, ali niko osim mene nije mogao da ga vidi ni da ga osjeti.

Nastavili smo druženje, ali ovoga puta potpuno skriveni od svijeta.

Evo, dakle, šta je on govorio meni, a šta ja njemu.

                    Kada se klikne na ovu sličicu, to znači UDJI.              

                 Ovo dugme ničemu ne služi. Nikada nisam znao da izađem kada negdje uđem. A, uostalom, ima gore onaj dugmić za povratak na prethodnu stranicu, što da se ja previše patim?